Smederevska Palanka je još jednom dokazala da umetnost ima najsnažniji glas kada služi plemenitom cilju. Veče posvećeno našoj sugrađanki krunisano je stihovima koji slave svaki segment pozorišnog života i zajedništvo.
Kada se zavesa podigne, pozorište prestaje da bude samo daska koja život znači i postaje ogledalo duše jednog grada. Smederevska Palanka je 23. septembra svedočila upravo takvom, jedinstvenom trenutku. Gradsko pozorište izvelo je predstavu „Dogodilo se u Silver Sitiju“ pred prepunim gledalištem, a razlog ovog okupljanja prevazišao je okvire same umetnosti. Celokupan događaj imao je isključivo humanitarni karakter, sa jednim neprocenjivo važnim ciljem, prikupljanjem sredstava za lečenje naše sugrađanke Danice Danke Vukosavljević.
Publika je prepoznala važnost trenutka, ispunivši salu do poslednjeg mesta, čime je Smederevska Palanka ponovo položila ispit solidarnosti. Komad je odigran besprekorno, glumci su briljirali noseći na svojim plećima i odgovornost misije, a reakcije prisutnih potvrđivale su da je predstava prošla u najboljem mogućem redu.
Nakon dugotrajnih aplauza koji su ispratili glumački ansambl, pred publiku je istupio glumac Slobodan Eskić. Iako ove stihove nije čitao na samoj premijeri predstave, odlučio je da baš ovo posebno humanitarno veče bude trenutak kada će sa prisutnima podeliti svoju autorsku pesmu „Posle premijere“. U tišini koja je zavladala salom, njegove reči odjeknule su kao dubok naklon umetnosti, publici i onim nevidljivim, ali nezamenljivim radnicima bez kojih magija scene ne bi bila moguća. Pesmu prenosimo u celosti:
“Srećna premijera, vazda se gozbili u zdravlju i veselju
svi glumci, veliki i mali, veterani glumišta i vi početnici
radost širili na sve strane, složni bili u sve dane
a ne samo kraj trpeze uz razno piće i dobro meze.
Zavist zakopajte, primer dajte kako smo svi isti na ovoj pisti
kojom samo posebni igraju prosjake, kraljeve, aždaje, vilenjake
princeze, oštrokonđe, lopove, lovce, dobre mame
male đake, učiteljice, bake, vitezove, strašila od slame.
Publiku poštujte i volite jer ona kroz vas putuje u sve krajeve
ulazi u sve likove, ne voli nikakve trikove da vi ste glavni i slavni
ona vas voli baš zbog toga što ste ono što niste
u svojim kućama pravite sami sebi biste
a ovde budite taj čarobni svet, povedite publiku u burni let
jer samo tako, sa ove bine, letećemo u visine.
Srećna premijera svima koji staju na ove daske, krojačima, frizerima
šminkerima koji prave maske da budemo lepi, tužni i ružni.
Srećno za sve rekvizitere i šaptače, za one koji nam pomažu
koji nas trpe, za majstore bine scenografe i reditelje
svi oni otvaraju duše naše i uvek imaju posebne želje.
Srećna premijera i onima koji nas osvetljavaju
jer šta bismo u tami kad ostanemo sami, svetlost i zvuci
to nas junači, pozornica nam život znači.
Srećna premijera direktorima, upravnicima
piskaralama i čistačicama, jedan smo tim u ovoj sali
sad sreći našoj nema kraja, publici dragoj dušu smo dali.
Ali, ako pomislite da ste sada velike i važne face
setite se samo Ljubice i Deda Ace.“
Ovi stihovi su nagrađeni iskrenim ovacijama. Eskić je toplim jezikom uspeo da podseti na pravu suštinu pozorišta, odajući počast krojačima, majstorima svetla, čistačicama i scenografima, podsećajući da je svaka predstava trijumf kolektiva. Njegov završni osvrt na skromnost i sećanje na Ljubicu i deda Acu dali su savršen epilog večeri u kojoj su umetnost i humanost odnele ubedljivu pobedu. Smederevska Palanka može biti ponosna na svoje pozorište, ali pre svega na svoje plemenite ljude.
